Istanbul. Nekad se zvao Carigrad. A još pre toga Konstantinopolj!
Konstantinopolj. Grad Gospoda! „Očna jabučica sveta!“
Svaki mikrokosmos (makar on podrazumevao i poveliki prostor na mapi) ima svoj centar, svoj „pupak“, neku nevidljivu ali ipak sasvim osetnu tačku s koje se, i iz koje se, sve grana, račva, razdeljuje i umnožava na okolne strane, određujući gotovo uvek pravac i sudbinu tih prostora koji su u sprezi (nekad vidljivoj, nekad nevidljivoj, ali time ne manje stvarnoj) sa svojim centrom, svojim mentalnim, duhovnim „pupkom“. Jerusalim je verovatno „pupak“ sveta. Barem naše judeo-hrišćanske civilizacije. Svako njegovo bubrenje, razmotavanje, podrhtavanje izazivalo je, i još uvek izaziva, i proizvodi potrese, izmene, ogromne istorijske preokrete. Taj grad, smešten usred pustoline, iz izvesnih razloga koji su poznati samo Gospodu, a ljudi im pokušavaju nadenuti razna imena i značenja, predstavlja onu nevidljivu kosmičku tačku kroz koju se ukrštaju i prepliću duhovne, emotivne i mentalne emanacije čitavog čovečanstva – u njegovoj horizontali i vertikali – i sada, i pre, i doveka – do svršetka trajanja ljudskog roda u ovom obliku.
Taj „pupak“ pulsira, nekada živo, nekada nečujno. On je utkan u naše kolektivno nesvesno. Zbog toga, svako ko poseti Svetu zemlju oseti povratak sebi – zapravo, oseti da nikada nikuda nije ni išao od sebe, od svog bića, od Boga koji je u njemu; noseći Jerusalim u sebi, nosimo desetine, stotine hiljada naših predaka koji su, nekada nemušto i nesvesno, ponavljali u sebi stihove za koje se tako često, u zabludi, veruje da su rezervisani samo za Jevreje: „Ako te zaboravim, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja!“
Jer, ako i kada zaboravimo Jerusalim, zaboravićemo i sebe, izmešaćemo našu levu i desnu ruku, i više nećemo znati gde je istok a gde zapad, gde sever a gde jug, gde je početak a gde kraj, izgubićemo svest o sebi, našu duhovnu suštinu.
Istanbul. Nekada se zvao Carigrad. A još pre toga Konstantinopolj. Prva i najveća i najblistavija hrišćanska metropola na svetu. Grad Gospoda, kako je nazivan! „Očna jabučica sveta“, kako se pevalo u jednoj vizantijskoj crkvenoj pesmi!
Konstantinopolj se već vekovima tako ne zove. Ono što ti je povereno a ne znaš da čuvaš, Gospod ti uzme. I preda drugome. Na opomenu. Opomenu šta si imao i izgubio. Na neprekidno podsećanje i prisećanje. Ako umeš da pamtiš. Ako si sačuvao sposobnost da ne zaboravljaš. Svoju desnicu, svoju očnu jabučicu. Svoje Kosovo, na primer.
Istanbul još uvek bubri, pulsira na Bosforu. Otkucava njegovo prastaro srce. Diše, i svojim dahom dodiruje jednim delom Evropu, drugim Aziju. Svaki njegov kamen, svaka zidina, pa i talasi Mramornog mora ispuštaju dah istorije, seju seme sećanja za one koji umeju da pamte. One što im je pamćenje kratko još uvek svojom lepotom , ako ne čime drugim, opčinjava Aja Sofija, nekada Sveta Sofija, posvećena Božijoj premudrosti, najveća i najlepša hrišćanska bogomolja do 1453. godine. Vekovima je potom bila džamija. Sada je kulturni spomenik. Pretpostavljam da su Turci, kao ozbiljan narod, dokučili da njen značaj prevazilazi i nadilazi religiju kojoj pripadaju.
Vizantiju i Konstantinopolj, ta Božija čudesa na zemlji, biser i zenicu Srednjeg veka, svi su – i hrišćani, i muslimani – čupali, vukli, otimali, uništavali, pokušavajući da se domognu barem trunčice njihovog sjaja i lepote. Napokon smo ih izgubili. Istanbul otada stoji na Bosforu kao opomena. Vekovima već pripada Turcima, koji ga dobro čuvaju. Ipak, ono što se čini još važnije u ovim vremenima brzine, kada je danas već prošlost, i kada se na svest o istorijskom trajanju i postojanju gleda kao na gotovo primitivno osećanje, jeste pitanje jesmo li mi, istočni hrišćani, zaboravili našu „očnu jabučicu“, našu zenicu kroz koju smo gledali u Gospoda? I možemo li odistinski znati i poznavati sebe, imati svest o sopstvenom biću bez te vertikale koja nas vezuje i neraskidivo spaja sa Vizantijom, možemo li reći da smo celi ako barem jednom ne pokucamo na dveri Konstantinopolja i gotovo hodočasnički ne poljubimo to tlo i te zidine koje su krstaši u svojim pljačkaškim pohodima besomučno opsedali i divljački harali, a Turci samo završili posao? Posao koji dobro obavljaju do današnjeg vremena.
Jer, Turci zaista jesu ozbiljan narod. Zbog zla i nepravdi koje su nam tokom vekova pričinjavali skloni smo da to previđamo i gledamo samo one loše strane. Uostalom, lakše je živeti s predrasudama nego s istinom. Ali, zbog čega su Srbi skloni da od svojih osvajača usvajaju mahom loše stvari i osobine a klone se onih dobrih – kojih uvek ima, makar im se vrednost i promilima merila – to je pitanje na koje već dugo nema pravog odgovora, i koje je danas možda značajnije neko ikada pre. I to je jedan specifičan duhovni „danak u krvi“ koji, sopstvenom krivicom, plaćamo iznova i neprekidno.
A toliko bi toga još uvek mogli naučiti od Turaka. Od njihovog sadašnjeg Istanbula. Od te metropole na razmeđi Evrope i Azije, u kojoj se ukrstio i spleo Istok i Zapad, koja spolja, svojom arhitekturom, svim onim što odlikuje funkcionisanje bilo kojeg metropolisa, naliči makojoj zapadnoevropskoj prestonici a koja iznutra sva odiše dahom tradicije. Tu se prepliću zapadnjačko liberalno preduzetništvo i orijentalna sporost, prošlost i sadašnjost, Srednji vek i globalizacija, beda i bogatstvo, zagledanost u budućnost i duboka svest o sopstvenim vrednostima i korenima. Ovde ti se priviđaju i car Konstantin, i Konstantin Paleolog, i Sulejman Veličanstveni, i Kemal Ataturk.
Istanbul je sav satkan od suprotnosti, od kontrasta. Sve je u njemu jedan haotičan Red. Grad koji živi, reklo bi se, po samo njemu znanim zakonitostima i pravilima, ostavljajući u čudu nesviklog i opčinjenog putnika, grad u kome ispod i jednovremeno s tom strašnom bukom petnaestomilionskog ljudskog mravinjaka caruje veličanstvena tišina. Zaokrenuvši bilo kojim sokakom iz neke od prebučnih i pretrpanih stambolskih trgovačkih avenija, ući ćeš u jedan potpuno drugi svet; zakoračićeš, a da nisi ni svestan trenutka prelaska te nevidljive granice, u srednjevekovnu tišinu nekog od romana Ive Andrića. Ili Meše Selimovića. Ili Orhana Pamuka. Zastrašujuću brzinu smeniće skoro uspavljujuća sporost. Glasni povici ljudi, odevenih u zapadnjačku odeću, koji te na ulicu vuku za ruke i nude na prodaju sve i svašta, ustupiće mesto polušapatu onih koji ti se, noseći bele kapice na glavi, kao obeležja o hadžiluku u Meki, obraćaju s istinskim uvažavanjem. I gledaju te u oči dok govoriš, i slušaju te kao da si jedina osoba na svetu. Ono što na Zapadu zovemo kultura razgovora i komunikacije (i koju tako često moramo da učimo, mi civilizovani Evropejci) u tim bednim sokacima, s dućanima čiji se izgled nije promenio još od vremena Otomanske Imperije, jeste nešto sasvršeno prirodno i normalno. Dok jedno govori, drugo ga pomno sluša. Zatim spušta pogled i razmišlja nekoliko trenutaka. (Možda je odgovor već znan, ali čin je poštovanja pokazati sagovorniku da si promislio o njegovim rečima, da su te one negde dotakle, a ne samo prhnule kraj tebe kao vetar.) Potom natenane izgovara nekoliko rečenica. Za to vreme njegov sagovornik takođe pažljivo sluša. Nekom to može nalikovati na teatar. Meni nije. Međutim, sve i da jeste – da je sve to poza, izveštačenost – lepo je videti. Kada sam to poslednji put videla u Beogradu?!
I, naravno, kao mala kruna s bezbroj pravih i lažnih dragih kamenčića što blešte i presijavaju se u hiljade boja i nijansi, svetli u tom njihovom sadašnje-prošlom Istanbulu Kapali čaršija. Orijentalni bazar, u srcu grada, uklesan i ugnezden u kamenim podzemnim lavirintima, u kome s nebrojeno mnogo tezgi blješti zlato i srebro, figurice od ebonovine, svila što te u prolazu dotiče i miluje, šareni, ručno tkani ćilimi koji oduzimaju dah lepotom svojih šara, đinđuve s „Fatiminim okom“ što se prodaju u bescenje, nanule i bešumne papuče koje prizivaju dah nekih drugih vremena i svetova, i cenkanje, cenkanje, cenkanje, i osmesi, osmesi, osmesi. I turisti obnevideli i sluđeni od tog šarenila i sjaja oko sebe. I glasni povici na svim jezicima, kao u kakvom modernom Vavilonu.
Ispred jedne tezge s farmericama, sredovečan, sedokosi Turčin, čuvši da se na srpskom obraćam svojoj prijateljici, skoro da me na silu odvlači u unutrašnjost svog skromnog čadora-tezge, i na tečnom srpskom me moli da mu učinim zadovoljstvo i malo posedim i popričam s njim. Nudi me kafom, on uzima čaj (Turci piju čaj, nikada kafu – eto još jedne naše zablude). Otkriva mi da je poreklom iz „Jugoslavije, iz Novog Pazara“.
Rođen je u Istanbulu, njegovi roditelji takođe, nikada nije bio u „Jugoslaviji“, ali se nada, iskreno veruje da će jednog dana moći da je poseti. Lepo razgovaramo. Sva njegova deca znaju srpski. Nada se da će i oni jednog dana moći da posete svoju pra-domovinu. Nudi mi još kafe, čaja, soka... „Ovde je poslednjih godina došlo mnogo Turaka iz Rusije. Ali neće da pričaju ruski. Stide se svog jezika, a natucaju turski. A ja to ne razumem. Zašto se stide svog jezika? Šta je čovek kad izgubi svoj jezik? Šta je čovek bez svog jezika?“
Kupila sam farmerke kod njega. Mada mi uopšte nisu bilu potrebne i mada mi se čak nisu ni dopadale. One još uvek stoje u mom plakaru. Pokušavala sam mnogima da ih poklonim. Uzaludno. Nikom nisu odgovarale. Ne čudi me to. Mislim da sam još onda, dok sam kupovala to suvišno parče garderobe, znala da novcem, koji dajem tom sedokosom Turčinu zapravo ne plaćam taj komad platna. Tim novcem platila sam nešto drugo. Mnogo vrednije, bezmerno dragocenije. Istinu! Istinu da je narod bez svog jezika, narod bez pamćenja, bez svesti o sebi, osuđen na nestajanje. Istinu koju tako retko čujem ovde. Istinu da ne smemo potisnuti iz pamćenja naše Jerusalime, naše Konstantinopolje, naše Kosovo. Istinu koju sam ponovo kupila od jednog sredovečnog trgovca na orijentalnom, islamskom bazaru!
